PRVAK

нов13

Kad si đak

Da li boli?

Ili se škola voli?

Pita li neko mene

Zašto se bojim,

Pomalo  znojim,

I dane brojim

Do polaska u školu.

Lako je odraslima,

Strpaju nas u klupe

Gurnu nam olovke u ruke

Pa kažu,

Sad si prvak

Pa budi odličan đak.

10,000 views all-time

јун3

Dragi moji,

10,000 pregleda!

Hvala vam na druženju.

01. 06. Međunarodni dan dece

јун1

Prava dece:
Sva deca i mladi imaju ista prava. Nijedno dete ne sme biti oštećeno zbog svog pola, boje kože, jezika ili religije.
Deca i mladi imaju pravo na najveću moguću meru zdravlja kao i zdravstvne preventive i medicinske brige.
Deca i mladi imaju pravo na besplatno osnovno obrazovanje. Osim toga im se mora obezbediti poseta i školama koje bi ih mogle dalje obrazovati.
Deca i mladi imaju pravo na odmor, slobodno vreme, igru i učešće u kulturnim i umetničkim manifestacijama.
Deca i mladi imaju pravo da se informišju, da slobodno kažu svoje mišljenje i da budu saslušani.
Deca i mladi imaju pravo na rast i razvoj. Njihovi roditelji ili vaspitači ne smeju primenjivati silu i zloupotrebu, zlostavljanje je zabranjeno.
Deca i mladi imaju pravo na zaštitu od rada kojim bi bili iskorišteni i od seksualnog zlostavljanja.
Deca i mladi imaju pravo da žive sa svojim roditeljima i da imaju kontakt sa oba roditelja ukoliko oni žive razdvojeno.

Da li je realno tako?

U svetu ima jako mnogo siromašne i gladne dece!

Da li sva deca imaju ista prava?

Koliko bolesne dece ne mogu dobiti adekvatnu zaštitu?

Besplatno školovanje košta roditelje, ili se ja varam?

Da li se deca zloupotrebljavaju na TV, realiti shou?

Da li sam u pravu?

Došlo vreme da se i ja hvalim

јун1

(Kad neće drugi moram sama, a skromnost mi nije vrlina.)

objavljeni radovi

Дигитални час 2 2011/2012 почетна

Први српски устанак

ИК, Интерактивна настава , инклузија

“Креативна школа 2011/2012″

Основна школа (I-IV разред):Српски Језик

Radost zbog skoljke

XXVI САБОР УЧИТЕЉА СРБИЈЕ

САВРЕМЕНИ НАЧИНИ ПЛАНИРАЊА

Дан планете Земље

Svim osmacima

мај31

Dragi osmaci,

Želim vam uspesno polozen završni ispit, da upišete željene škole. Puno zdravlja, veselja , puno ostvarenih zelja. Neki od vas će postati vozači, neki službenici, učitelji, lekari, sudije ali pre svega postanete dobri ljudi!

Kolege, roditelji, učenici!

мај29

Test za 4. razred !

Matematika

Priroda i drustvo

Srpski jezik

Poštovana deco

мај27

Poštovana deco, kako i ste? Šta želite da imate? A roditelji ne slušaju, e baš su neposlušni! Koliko vas nema markirane patike, majce, pantalone? A u, mnogo vas je! Koliko vas nije slavilo rođendan u igraonici? Koliko vas nema najmoderniji mobilni telefon? Strašno, ni to nemaš?! Treba roditelje tužiti i teškom kaznom osuditi. Dodeliti im poslušnu decu, pa da vidimo kako bi se onda vladali!

Znate li vi, draga dečice, da neko nema NI hleba? Pa ne znate, zato je Momo Kapor napisao ovu priču, da sve nas podseti da oko nas žive siromašni ljudi.

Imati i nemati – Momo Kapor

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
…Vidim, na trotoaru kontejner za đubre.
Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: „Nema…”
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema”? Ta reč predugo traje.
Majka kaže:
„Pogledaj još malo…”, i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom.
Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću.
Glad ima četvore oči.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu.

Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine?

Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap?

To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu.

Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.
Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.

Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan:
„Naše je samo ono što poklonimo drugima.”