Archive | мај 2012

Svim osmacima

Dragi osmaci,

Želim vam uspesno polozen završni ispit, da upišete  željene škole. Puno zdravlja, veselja ,  puno ostvarenih zelja. Neki od vas će  postati vozači, neki službenici, učitelji, lekari, sudije  ali pre svega  postanete   dobri ljudi! 

 

Poštovana deco

Poštovana deco, kako i ste?  Šta želite da imate? A roditelji ne slušaju,  e baš su neposlušni!  Koliko vas nema markirane patike, majce, pantalone? A u, mnogo vas je! Koliko vas nije  slavilo rođendan u igraonici?  Koliko vas nema najmoderniji mobilni telefon?  Strašno, ni to nemaš?! Treba roditelje tužiti i teškom kaznom osuditi. Dodeliti im poslušnu decu, pa da vidimo kako bi se onda vladali!

 Znate li vi, draga dečice, da neko nema NI hleba? Pa ne znate, zato je Momo Kapor napisao ovu priču, da sve nas podseti da oko nas žive siromašni ljudi. 

Imati i nemati – Momo Kapor

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
…Vidim, na trotoaru kontejner za đubre.
Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: „Nema…”
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema”? Ta reč predugo traje.
Majka kaže:
„Pogledaj još malo…”, i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom.
Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću.
Glad ima četvore oči.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu.

Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine?

Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap?

To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu.

Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.
Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.

Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan:
„Naše je samo ono što poklonimo drugima.”

BOŽE PRAVDE – Himna Srbije

Deco, znate li našu himnu? Ma znala sam da znate.

Tekst himne
Bože pravde

Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
čuj i odsad naše glase
i od sad nam budi spas.

Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpske brod,
Bože spasi, Bože hrani,
srpske zemlje, srpski rod!

Složi srpsku braću dragu
na svak dičan slavan rad,
sloga biće poraz vragu
a najjači srpstvu grad.

Nek na srpskoj blista grani
bratske sloge zlatan plod,
Bože spasi, Bože hrani
srpske zemlje, srpski rod!

Nek na srpsko vedro čelo
tvog ne padne gneva grom
Blagoslovi Srbu selo
polje, njivu, grad i dom!

Kad nastupe borbe dani
k’ pobedi mu vodi hod
Bože spasi, Bože hrani
srpske zemlje, srpski rod!

Iz mračnoga sinu groba
srpske slave novi sjaj
nastalo je novo doba
Novu sreću, Bože daj!

Otadžbinu srpsku brani
pet vekovne borbe plod
Bože spasi, Bože brani
moli ti se srpski rod!

Naši simboli

2. Od maste do igracke

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.