Značenje dečijih crteža


Stidljivo dete vuče tanke linije, a energično čvrsto pritiska olovku. Mali maštoviti sanjari više vole oble linije, dok dinamična deca češće biraju ravne.

Strastvena deca koriste tople i žive boje: žutu, narančastu, crvenu. Miran i blag karakter voli hladne boje: modru i ružičastu.

Kad šestogodišnje dete koristi mnogo plave boje, znači da ima razvijenu svest i da prihvata činjenicu da odrasta.
Crtež je odraz njegove okoline. Način na koje dete koristi prostor na papiru,ukazuje na njegov odnos prema okolini.

Ako je crtež na levoj strani, dete je privrženo majci i prošlosti. Daje li prednost desnoj strani, oseća se bliže ocu i žuri u budućnost.Ravne linije prema gore izražavaju potrebu za snovima, a one prema dolje, želju za svakodnevnom stvarnošću. Dete koje se dobro oseća u svojoj koži, crtež će smestiti u sredinu.
Tu su i simbolična značenja. Životinje su jedan od omiljenih objekata: primer;
dete koje crta psa, ima potrebu za nežnošću.

Oko druge godine deca počinju švrljati. Nije im lako držati kist u ruci i vole mrljati rukama. Za to doba tipični su okrugli i četvrtasti predmeti. Dete još ne može podignuti ruku s papira kako treba.
Od treće do četvrte godine javljaju se prvi ljudi: krug iz kojeg izlaze ruke i noge. Kako se dete fizički razvija, drugi delovi tela dobijaju novu važnost i ono ih prikazuje na svojim crtežima.

RAZVOJ DETETA

Sa šest godina ima tačnu sliku vlastitog tela, pa se na crtežima pojavljuje sve
više pojedinosti. Ali, tek oko desete ljudski lik postaje potpun.
Kod dečjeg crteža boje mogu ukazati na probleme koje dete proživljava. Na primer, koriste li uvek zelenu boju, deca su nesigurna, odbijaju li crvenu, možda su pod stresom…
Kako to da dete svaki crtež ukrašava zelenom bojom? Zašto roditelje (osobe) uvek crta u istoj boji? Možda o tome nikad niko ne razmišlja, ali pogledamo li boje koje koristi, možemo mnogo saznati o njemu. Jer do osme, najkasnije devete godine, deca ne crtaju stvarnost onakvom kakva je već slede maštu. Izbor omiljene boje je nesvestan, dakle iskren, dete koristi boju spontano, nezavisno o stvarnoj boji lika kojeg crta. Do četvrte godine sva deca rado biraju žive boje, ali kasnije se njihovi ukusi počinju razlikovati.

Evo šta pokazuje njihov izbor boja:

1. ZELENA je znak nesigurnosti. U malim količinama, zelena je boja ravnoteže. No,ima li je najviše na svim dečjim crtežima može ukazivati na probleme. Zelenom bojom dete izražava dubok osećaj nesigurnosti. Dakle, ima potrebu za ohrabrenjem. Takvom detetu treba dati više slobode i pokloniti više poverenja. Na primer ako roditelj želi dete upisati na neki tečaj, detetu treba dopustiti da samo odabere hoće li klizati, plivati, plesati, pevati, svirati. Neće biti usmeren samo na to da bude bolji od drugih, već će se osećati bolje i zabavljati se.

2. Šta kad je tata modar ili beo? Dobar način da saznamo što dete misli o roditeljima je da se dete pita u kojoj boji vidi svoje roditelje. Psiholozi tvrde kako većina dece u osnovnoj školi majku vidi ljubičastom, a oca modrim. Ljubičasta je boja senzibilnosti, dakle majka je osoba koja ih razume i sluša. Modra predstavlja mir i autoritet. No koje boje govore da nešto ne valja? Ako je majka crna, znači da je dete vidi uznemirenom i da se uz nju ne oseća dobro. Ako je otac beo, nije dobro, jer ga dete doživljava dalekim i odsutnim.

3. Žuta i modra zajedno – povodljivo je gotovo uvek. Upravo takva kombinacija može dati dragocene podatke. Na primjer, žuta i modra: prva boja ukazuje na otvoren karakter, a druga je povezana s osećajnošću. Zajedno govore da je dete zavisno o drugima i da lako pada pod tuđi uticaj. No, kako ga onda učiniti samostalnim? Na primer, tako da roditelji ne rade stvari umesto njega. Kada je dete neuredno, roditelji se često živciraju i umesto deteta pospreme stvari. No,važno ga je pstaknuti da završi ono što je započelo.

4. Neće crvenu – napeto je. Dete koje nikad ne koristi crvenu boju i ne želi nositi crvenu odeću možda je zabrinuto. Crvena je boja dinamičnosti. Izbegava li je, možda je pod stresom i ima potrebu za odmorom. Možda ugođaj u porodici izaziva njegovu napetost ili, pak, ima problema u školi. Kod takvog deteta treba otkriti šta ga muči, te nastojati stvoriti što mirniju i opušteniju atmosferu.

U dečjem likovnom izražavaju razlikujemo nekoliko faza:

1. Faza švrljanja – u dobu od godinu ipo, dete otkriva da grebanjem ili pritiskanjem može ostaviti trajne tragove. To je početak crtanja. Faza švrljanja je specifični funkcionalni stadijum koji služi razvoju motorike – napredujuće razlikovanje u pokretu omogućava kasnije pokret u pisanju i crtanju. Dete crta ono uz šta je emocionalno povezano.

2. Stadijum simbola – različiti elementi kombinuju se tek tada dobijaju ime, koje je najpre proizvoljno. O ovom stadijumu može doći do fiksacije na određene šeme –dete stvara šablone za određene predmete. Taj mehanizam odrasli često podstiču najčešće negativno što se odražava na stvaralački razvoj deteta. Crtež glave s nogama među prvim je simbolima prikazivanja ljudi.

2. Naivni realizam – Dete ne crta ono što vidi, nego ono što zna.

3. Vizualni realizam – s vizualnim ili kritičkim realizmom dete postiže novu formu konstruisanja crteža. Nastaju slike koje su planirane, prikazani predmeti stoje u tačnom odnosu jedan prema drugome. Sa otprilike jedanaest godina razvija se osjećaj za perspektivu, proporcije i meru.

Izvor: Mama i Beba

http://www.decijaplaneta.com/magazin-detaljno.php?IDs=1055

Šta govore dečiji crteži

Advertisements
3 коментара

3 thoughts on “Značenje dečijih crteža

  1. Moje dete od tri i po godine uokviruje skoro svaki crtez, ima li to neko dublje znacenje i imam li razloga za zabrinutost?
    Ram je ponekad jednobojan, ali je uglavnom od vise boja, saren, po samoj ivici papira. Crtez je na sredini i veselih boja.

  2. Nikoleta, mislim da nema potrebe da brinete. Uobičajeno je da deca u tom periodu ispituju granice, ono dokle smeju da idu u ponašanju, šta im je dozvoljeno a šta ne. To uokviravanje crteža može da ukazuje na to da dete želi da mu se jasno uspostave granice, da su one možda nejasne, slabije. Potrebno je da postoji isti stav svih članova porodice po pitanju toga šta je dozvoljeno a šta ne, jer u suprotnom dete može biti u konfliktu sa samim sobom (ako mu je npr. nešto dozvoljeno kod tate, a mama to zabranjuje).
    Drugo objašnjenje bi moglo da bude da dete, ukoliko je okruženo uramljenim slikama, jednostavno želi da i svoje slike “urami“, da ih ulepša.

  3. Mislim da je dobro da svi mi, roditelji, pročitamo članak iz Politike.
    Popustljivo vaspitanje

    Zoran Milivojević
    Način na koji roditelji vaspitavaju decu povezan je sa izgradnjom psihičkih struktura i tipa ličnosti dece. U poslednje tri-četiri decenije prevladao je model vaspitanja u kome se insistira da moraju biti srećna, da je roditeljska dužnost da ihusrećuju. Kako detetovo osećanje sreće nastaje kada mu roditelji ispune želju, onito čine i onda kada misle da njegoveželje nisu dobre za njega, čime su odustali od osujećenja detetovih želja. Posledica je nastanak popustljivog vaspitanja u kome deteupravlja roditeljem, a ne obrnuto. Razlog za to je što roditelji ne žele da pred sobom gledaju nesrećno dete. Psihoanaliza je pokazala da deca koja nisu dobijala dovoljno ljubavi u detinjstvu odrastaju u neurotične odrasle. Zato su roditelji u fokus stavili detetova osećanja, doživljaj da je voljeno. Danas kada je nekoliko generacija,koje su vaspitavane po modelu popustljivog vaspitanja,odraslo vidimo da ovakav model pravi štetu stvarajući novu patologiju. Reč je o razmaženoj iprezaštićenoj deci. Prva,uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidnei slabo kontrolišu impulse, nemaju radne navike, i zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa svojim roditeljima. Prezaštićena deca su pasivna jer o sebi misle da su nesposobna, plaše se sveta kojidoživljavaju kao opasno mesto, zbog čega su isto u simbiozi sa roditeljima ili dominantnim partnerima.

    Popustljivo vaspitavanja je otišao u suprotnost –stalno se pokazuje ljubav, a izbegava se disciplinovanje deteta. Danas znamo da se iz jedne greške otišlo u onu suprotnu. Razlog je što deca svaki pokušaj disciplinovanja pogrešno doživljavaju kao negaciju ljubavi, odbacivanje i kao „traumu”. Popustljivi roditelji su nemoćni da mupostave granice i da ga teraju da radi neprijatne, a korisne stvari, upravo zbog osećanja krivice što ga „traumatizuju”.

    Zbog negativnih posledica popustljivogvaspitanjapodsetimo da je zadatak roditelja da pripreme dete za samostalni život. A put za to je da se deci nudi model pokazivanjaljubavi, alii jasnadisciplina bez koje nema ni uspeha ni sreće u odraslom životu.

    *psihoterapeut

    Zoran Milivojević

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s